NeZnamStaMiBi

- Sta ti je to: ADHD?     pitaju me cesto

- Narodski receno: hiperaktivnost tj poremecaj usmerene paznje

- Aaaaaaa, toooo, ono: zivo dete, neposlusno. Vidi, bolje nego da je neki tuta-muta, a sad, verovatno je razmazen, pa zato ne slusa. Pusti, bre, dete da trci, a kad pretera: 10 po turu i da vidis kako ce sve da fercera.

Takvima obicno nema smisla objasnjavati, probala - uverila se. Zadivljeni su svojom mudroscu, poznavanjem pedagogije i one cuvene "batina je iz raja izasla".  Beta i teta mozdani talasi - ma ne budali, sta ti je!

Nema veze, toga je uvek bilo i bice. Najvaznije je da moj plavutak ume da uziva u zivotu, da pocinje da stice prijatelje, da uziva vise u hranjenju nego u plasenju golubova, da sve lakse savladava vestinu: udahni duboko, smiri se i pokusaj ponovo, da ume da voli i bude voljen ......

Moje Baklavce nikako nije moglo da prestane da juri golubove. Vrebao ih je, ako macka u lovu, prikradao se i onda mahnito trcao, skako, mahao rukama, vikao, dok ih sve ne rastera. Molila sam ga i molila i pricala kako golubovi imaju maleno srce, koje moze puci od straha, da nije lepo plasiti, proganjati, muciti ni jedno zivo bice, ma kako nam bilo nesimpaticno. Uzalud.

Onda smo otisli na reku. Ponela sam dosta starog hleba. Vltava se prelivala preko ivica, labudovi i golubovi su jedni drugima otimali zalogaje. Moje Baklavce me je upitao:

-Mama, a mogu li ja samo golubove da hranim?

- Naravno, mili. Eto, a ja cu labudove, i bas smo se fino podelili :-)

Pocela je kisa. Navukli smo kabanice i sedeli dalje na klupi kraj same vode, drobili hleb i bacali pticama,  koje su nam prilazile bez straha. Baklavce me je zagrlilo:

- Mama, sve smo potrosili. A ja sam tako srecan i nikad vise necu juriti golubove. Mnogo je lepse i lakse hraniti ih i biti njihov prijatelj.

Eto, tako je malo potrebno ......

Oooo, da, ja jesam jedna pateticna lujka i od te bolesti nikako da se izlecim. Vrlo malo treba da mi izmami suze, koje onda krisom brisem, da se ne bih bas svakih par minuta blamirala :-)

Leto je sasvim sumanuto ove godine, tako da se planirani boravci napolju kosmickom brzinom pretvaraju u besomucno traganje za toplim i suvim sklonistem. I tako smo u subotu zavrsili u mega-igraonici Beckiland (za zainteresovane: http://www.beckiland.cz/index.php?id=10).

I samo po sebi se nametnulo pitanje: sta se desi s potrebom da pomazemo drugima? Gledala sam klince svih uzrasta kako se veru uz "vulkan" i "zelatinsko brdo", jedni druge guraju, vuku, zajedno se onda raduju kad stignu do vrha , a da ne stizu cak ni da se upoznaju u tom opstem metezu.

I, kako vec dolikuje jednoj pateticnoj lujci, rasplakah se kad je moj trogodisnji sestric cvrsto zagrlio oko vrata nepoznatog desetogodisnjaka. Priljubio se uz njega kao malo majmunce, deckic je njega zagrlio i stustio se niz "vulkan".

Sta se desi s ljudima pa nestane ta spontana potreba da se "mnogi sloze" pa da bude "sve se moze"? Zasto vremenom postaje sve jace: "da komsiji crkne krava", "ne vidim, ne cujem - ne dodiruje me", "ja imam svoj mali svet"?  Da li je utopisticki zeleti da se malo vise te decje solidarnosti, razumevanja, humanosti ocuva u nama?