NeZnamStaMiBi

- Sta ti je to: ADHD?     pitaju me cesto

- Narodski receno: hiperaktivnost tj poremecaj usmerene paznje

- Aaaaaaa, toooo, ono: zivo dete, neposlusno. Vidi, bolje nego da je neki tuta-muta, a sad, verovatno je razmazen, pa zato ne slusa. Pusti, bre, dete da trci, a kad pretera: 10 po turu i da vidis kako ce sve da fercera.

Takvima obicno nema smisla objasnjavati, probala - uverila se. Zadivljeni su svojom mudroscu, poznavanjem pedagogije i one cuvene "batina je iz raja izasla".  Beta i teta mozdani talasi - ma ne budali, sta ti je!

Nema veze, toga je uvek bilo i bice. Najvaznije je da moj plavutak ume da uziva u zivotu, da pocinje da stice prijatelje, da uziva vise u hranjenju nego u plasenju golubova, da sve lakse savladava vestinu: udahni duboko, smiri se i pokusaj ponovo, da ume da voli i bude voljen ......

Moje Baklavce nikako nije moglo da prestane da juri golubove. Vrebao ih je, ako macka u lovu, prikradao se i onda mahnito trcao, skako, mahao rukama, vikao, dok ih sve ne rastera. Molila sam ga i molila i pricala kako golubovi imaju maleno srce, koje moze puci od straha, da nije lepo plasiti, proganjati, muciti ni jedno zivo bice, ma kako nam bilo nesimpaticno. Uzalud.

Onda smo otisli na reku. Ponela sam dosta starog hleba. Vltava se prelivala preko ivica, labudovi i golubovi su jedni drugima otimali zalogaje. Moje Baklavce me je upitao:

-Mama, a mogu li ja samo golubove da hranim?

- Naravno, mili. Eto, a ja cu labudove, i bas smo se fino podelili :-)

Pocela je kisa. Navukli smo kabanice i sedeli dalje na klupi kraj same vode, drobili hleb i bacali pticama,  koje su nam prilazile bez straha. Baklavce me je zagrlilo:

- Mama, sve smo potrosili. A ja sam tako srecan i nikad vise necu juriti golubove. Mnogo je lepse i lakse hraniti ih i biti njihov prijatelj.

Eto, tako je malo potrebno ......

Oooo, da, ja jesam jedna pateticna lujka i od te bolesti nikako da se izlecim. Vrlo malo treba da mi izmami suze, koje onda krisom brisem, da se ne bih bas svakih par minuta blamirala :-)

Leto je sasvim sumanuto ove godine, tako da se planirani boravci napolju kosmickom brzinom pretvaraju u besomucno traganje za toplim i suvim sklonistem. I tako smo u subotu zavrsili u mega-igraonici Beckiland (za zainteresovane: http://www.beckiland.cz/index.php?id=10).

I samo po sebi se nametnulo pitanje: sta se desi s potrebom da pomazemo drugima? Gledala sam klince svih uzrasta kako se veru uz "vulkan" i "zelatinsko brdo", jedni druge guraju, vuku, zajedno se onda raduju kad stignu do vrha , a da ne stizu cak ni da se upoznaju u tom opstem metezu.

I, kako vec dolikuje jednoj pateticnoj lujci, rasplakah se kad je moj trogodisnji sestric cvrsto zagrlio oko vrata nepoznatog desetogodisnjaka. Priljubio se uz njega kao malo majmunce, deckic je njega zagrlio i stustio se niz "vulkan".

Sta se desi s ljudima pa nestane ta spontana potreba da se "mnogi sloze" pa da bude "sve se moze"? Zasto vremenom postaje sve jace: "da komsiji crkne krava", "ne vidim, ne cujem - ne dodiruje me", "ja imam svoj mali svet"?  Da li je utopisticki zeleti da se malo vise te decje solidarnosti, razumevanja, humanosti ocuva u nama?

- Aaaaa, ja to moje neslusanje stvarno jednom necu izdrzati i onesvesticu se :-)

Eto, da ne bude da njih to ne muci i da ne bude da ne slusaju namerno :-)

Moj plavutak je malo drugacije dete. I jedini je zasluzan sto sam i ja naucila da svet gledam drugim ocima. Samo je neizmerna steta sto je nemoguce zivot provesti slobodan, bosonog, s iskrenim opustenim osmehom na licu, na nekoj plazi pod palmama. Civilizacija nam stavlja okove i mi moramo nauciti i ovu nasu decicu kako da prezive i budu srecna u njima.

Ne volim kad neko pokusa da upotrebi rec "hendikep" u nasem slucaju, zato sto biti drugaciji ne znaci obavezno biti hendikepiran. Ne volim kad nam nude lekove, jer lekove bi trebalo dati onima koji istrajavaju u svojoj uskogrudosti i strahu od razlicitosti.

Kazu i pisu da ih se od neke 1996 radja sve vise i da ce, za 50-tak godina, danasnji "normalan" covek biti isto sto su oni danas: manjinska kategorija. Neki ih zovu "indigo deca", deca novog doba, deca koja ce menjati svet.

A ja samo zelim da moje Baklavce nauci da bude srecno, da voli i postuje sebe i da shvati da biti drugaciji ne znaci obavezno da si los. Zelim da zna da ga neizmerno volim upravo takvog i da verujem da se u zivotu nismo sreli slucajno .......

Majsko vece. Sa CDG 3 nas je ispratila kisa. Baklavcetu su suze lile niz lice, zeleo je da ostanemo u Parizu i bio je i ljut i tuzan sto je to u ovom casu nemoguce. Ne treba da naglasavam da smo se proveli divno  i da sam ga tesila recima: " Moramo da odemo da bismo mogli opet da dodjemo" 

Zelim da moje Baklavce voli putovanja, jer je moje srce srce lutalice. Ode, vrati se, odmori ususkano u poznate mirise doma i onda bi opet dalje. Baklavce je ove godine napunilo 6, ispao mu je prvi zubic i po drugi put  je imao prilike da upija sjaj i mirise grada svetlosti.

Boravak u Parizu sam maksimalno prilagodila njemu. I nekako se samo nametnulo neko otkrivanje Pariza za decu sa decom. Posto smo tamo boravili punih 9 dana, bilo je vremena za sve: i za zabavne parkove i za lagane setnjice, gluvarenje pored Sene, jahanje ponija u parku izmedju Konkorda i Luvra, ispitivanje pariske kanalizacije, slikanje pariskih mansardi, setnje po njihovim pijacama - carstvu mirisa i ukusa 

 (Dalje)

Ovu recenicu sto godina nisam cula. Cuvam karte svih vrsta, mozda mi nekad neko zatrazi koju. Baklavce voli da ih skuplja, otima mi i njih i racune  i pakuje sve u svoju carobnu kutijicu.

Nekako su mi tuzne ove moderne elektronske avio-karte. Nedostaje mi ono uzbudjenje kad preuzimate sareni omot u agenciji, koji jos mirise na stamparsku boju i odrediste. 

Moje Baklavce ima svoje koferce. Pazljivo u njega spakuje jastucice za spavanje u dalekim krajevima, trenutno omiljenu knjigu i igracku. Cuva ga, nosi ga, vozi ga i postane tako nekako skoro pa odrastao. 

Obuvamo nase carobne cipelice-hodalice i krecemo ..... nekuda .....

Hocu ...... necu ..... hocu .... necu ...... - ma hajde da probam. Povremeno cu mozda i imati sta da kazem. Za sad razmatram s mojim Baklavcetom kako cemo se prezivati jednog dana, kad budemo mogli da biramo. I svidja nam se da kazemo recimo: Pozdravljaju vas sve vasi Veselinovici