NeZnamStaMiBi

Majsko vece. Sa CDG 3 nas je ispratila kisa. Baklavcetu su suze lile niz lice, zeleo je da ostanemo u Parizu i bio je i ljut i tuzan sto je to u ovom casu nemoguce. Ne treba da naglasavam da smo se proveli divno  i da sam ga tesila recima: " Moramo da odemo da bismo mogli opet da dodjemo" 

Zelim da moje Baklavce voli putovanja, jer je moje srce srce lutalice. Ode, vrati se, odmori ususkano u poznate mirise doma i onda bi opet dalje. Baklavce je ove godine napunilo 6, ispao mu je prvi zubic i po drugi put  je imao prilike da upija sjaj i mirise grada svetlosti.

Boravak u Parizu sam maksimalno prilagodila njemu. I nekako se samo nametnulo neko otkrivanje Pariza za decu sa decom. Posto smo tamo boravili punih 9 dana, bilo je vremena za sve: i za zabavne parkove i za lagane setnjice, gluvarenje pored Sene, jahanje ponija u parku izmedju Konkorda i Luvra, ispitivanje pariske kanalizacije, slikanje pariskih mansardi, setnje po njihovim pijacama - carstvu mirisa i ukusa 

 (Dalje)

Ovu recenicu sto godina nisam cula. Cuvam karte svih vrsta, mozda mi nekad neko zatrazi koju. Baklavce voli da ih skuplja, otima mi i njih i racune  i pakuje sve u svoju carobnu kutijicu.

Nekako su mi tuzne ove moderne elektronske avio-karte. Nedostaje mi ono uzbudjenje kad preuzimate sareni omot u agenciji, koji jos mirise na stamparsku boju i odrediste. 

Moje Baklavce ima svoje koferce. Pazljivo u njega spakuje jastucice za spavanje u dalekim krajevima, trenutno omiljenu knjigu i igracku. Cuva ga, nosi ga, vozi ga i postane tako nekako skoro pa odrastao. 

Obuvamo nase carobne cipelice-hodalice i krecemo ..... nekuda .....