NeZnamStaMiBi

Moje Baklavce nikako nije moglo da prestane da juri golubove. Vrebao ih je, ako macka u lovu, prikradao se i onda mahnito trcao, skako, mahao rukama, vikao, dok ih sve ne rastera. Molila sam ga i molila i pricala kako golubovi imaju maleno srce, koje moze puci od straha, da nije lepo plasiti, proganjati, muciti ni jedno zivo bice, ma kako nam bilo nesimpaticno. Uzalud.

Onda smo otisli na reku. Ponela sam dosta starog hleba. Vltava se prelivala preko ivica, labudovi i golubovi su jedni drugima otimali zalogaje. Moje Baklavce me je upitao:

-Mama, a mogu li ja samo golubove da hranim?

- Naravno, mili. Eto, a ja cu labudove, i bas smo se fino podelili :-)

Pocela je kisa. Navukli smo kabanice i sedeli dalje na klupi kraj same vode, drobili hleb i bacali pticama,  koje su nam prilazile bez straha. Baklavce me je zagrlilo:

- Mama, sve smo potrosili. A ja sam tako srecan i nikad vise necu juriti golubove. Mnogo je lepse i lakse hraniti ih i biti njihov prijatelj.

Eto, tako je malo potrebno ......

Oooo, da, ja jesam jedna pateticna lujka i od te bolesti nikako da se izlecim. Vrlo malo treba da mi izmami suze, koje onda krisom brisem, da se ne bih bas svakih par minuta blamirala :-)

Leto je sasvim sumanuto ove godine, tako da se planirani boravci napolju kosmickom brzinom pretvaraju u besomucno traganje za toplim i suvim sklonistem. I tako smo u subotu zavrsili u mega-igraonici Beckiland (za zainteresovane: http://www.beckiland.cz/index.php?id=10).

I samo po sebi se nametnulo pitanje: sta se desi s potrebom da pomazemo drugima? Gledala sam klince svih uzrasta kako se veru uz "vulkan" i "zelatinsko brdo", jedni druge guraju, vuku, zajedno se onda raduju kad stignu do vrha , a da ne stizu cak ni da se upoznaju u tom opstem metezu.

I, kako vec dolikuje jednoj pateticnoj lujci, rasplakah se kad je moj trogodisnji sestric cvrsto zagrlio oko vrata nepoznatog desetogodisnjaka. Priljubio se uz njega kao malo majmunce, deckic je njega zagrlio i stustio se niz "vulkan".

Sta se desi s ljudima pa nestane ta spontana potreba da se "mnogi sloze" pa da bude "sve se moze"? Zasto vremenom postaje sve jace: "da komsiji crkne krava", "ne vidim, ne cujem - ne dodiruje me", "ja imam svoj mali svet"?  Da li je utopisticki zeleti da se malo vise te decje solidarnosti, razumevanja, humanosti ocuva u nama?

 

Hocu ...... necu ..... hocu .... necu ...... - ma hajde da probam. Povremeno cu mozda i imati sta da kazem. Za sad razmatram s mojim Baklavcetom kako cemo se prezivati jednog dana, kad budemo mogli da biramo. I svidja nam se da kazemo recimo: Pozdravljaju vas sve vasi Veselinovici

Mmmmm, daaaa, i da ne zaboravim: imajte razumevanja, mi smo pocetnici.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.