Moj plavutak je malo drugacije dete. I jedini je zasluzan sto sam i ja naucila da svet gledam drugim ocima. Samo je neizmerna steta sto je nemoguce zivot provesti slobodan, bosonog, s iskrenim opustenim osmehom na licu, na nekoj plazi pod palmama. Civilizacija nam stavlja okove i mi moramo nauciti i ovu nasu decicu kako da prezive i budu srecna u njima.

Ne volim kad neko pokusa da upotrebi rec "hendikep" u nasem slucaju, zato sto biti drugaciji ne znaci obavezno biti hendikepiran. Ne volim kad nam nude lekove, jer lekove bi trebalo dati onima koji istrajavaju u svojoj uskogrudosti i strahu od razlicitosti.

Kazu i pisu da ih se od neke 1996 radja sve vise i da ce, za 50-tak godina, danasnji "normalan" covek biti isto sto su oni danas: manjinska kategorija. Neki ih zovu "indigo deca", deca novog doba, deca koja ce menjati svet.

A ja samo zelim da moje Baklavce nauci da bude srecno, da voli i postuje sebe i da shvati da biti drugaciji ne znaci obavezno da si los. Zelim da zna da ga neizmerno volim upravo takvog i da verujem da se u zivotu nismo sreli slucajno .......